да чита некакву Душанову листину; „Војводо, да ми се у Недељу пред Видов Дан лично јавиш на Косову. Да доведеш хиљаду добро оружаних јунака. Ако доведеш мање казнићу те мачем; ако доведеш више казнићу те глобом. Ако не дођеш, доћи ћу ја к теби, да те прикуцам копљем на двери двора твога! Бог ти дао здравља и памети!“ Еј, мој царе Душане, ти би данас требао овој земљи! Еј, мој Господине Кнеже, шта ћеш ти један, Душанов јунак са благим и светим твојим срцем, у овој земљи у којој се ето никаква светиња не поштује?!“

„Господару, кад год нам хвалиш Душана — а кад нам га не хвалиш!“ — узе Ристивор смерно да говори, „свагда ми дође да те питам: а које је добро Душан од свега тога видео? Не казујеш ли и сам да је то био прави мученик за отачаство, да је двојином више пелена но малвасије као цар попио, да су га се истина бојали, али да су га и мрвили, и да су га најпосле и отровали! Зар се и данас о њему не причају народу по саборима уз гусле свакојаке лажи и гнусобе? Зар...“ .

„Још си ти, синко, зелен да то зрело разумеш!“ прекиде га старац. „Душан не би постао цар, нити би границе свога царства размакао, кад би му сва мисао била сведена у бригу: шта ће о њему бесна властела мислити, шта ли ће пијани попови без парохија о њему причати, и шта ли ће слепци по саборима о њему гудети! Него да махнемо