води к мени на Косово, не би ли се сви тамо искупили до у Недељу пред Видов Дан. Поручи свима да их молим и преклињем да потруде своје господство још овај пут, када ћемо са Божјом помоћу разбити Агарјане, да се више не дижу. Поручи свима да их молим и преклињем, да у што већем броју сложно, хитро и весело на Косово дођу. И још им кажи да великом клетвом кунем свакога, ко не дође а може да дође. Са вером у слаткога мога Христа, који неће оставити Хришћански народ свој да пропадне, и с уздањем у јунаштво наше храбре Србадије, која не жали крви у одбрани отачаства, љубим те и поздрављам те, верни мој војводо.“

По дуго нико од млађих не смедијаше да што проговори, а старац не могаше, јер му некаква горка сухота стегла беше јабучицу, а преко образа њихових котрљаху се сузе. Мало за тим узе оба писма из руку свога унука, сави их полагано, готово побожно, метну их у недра, и онда седе, и поче онако невесео и замишљен да говори сниским гласом, и више као сам себи:

„Еј жалости наша! Куд је ова земља доспела и куд ли ће доспети, кад ево земље Господар не сме да заповеда, него моли, преклиње и проклиње! Еј мој Господине Кнеже, знам да су теби, који си одрастао уз колено цару Душану, крваве сузе потицале кад си онаку књигу писао! Зар се не сећаш какве си књиге писао кад ти их је Душан у перо казивао? „Војводо“ — настављаше кнез као