„Да чудне ми књиге војводине!“ прозбори кнез очевидно изненађен и полу срдит. — „Што ли је било војводи да ми тако пише?!“

Па се старац подиже на ноге, да стојећки и са склопљеним рукама саслуша речи земље господара. Младоме Боривоју задрхта рука кад отвори по дугачку листину, и глас му дрхташе кад поче да чита:

„Од мене Кнеза Лазара, Господина свој српској земљи, теби војводо Радичу, љубимо поздрављење. Војводо, ево нам стигоше поуздане вести како се цар Агарјански са силном војском кренуо од Дринопоља путем у Србље. Ено нам је и нов поклисар његов стигао, да нас још једном позове да се њему, Емиру Мурату Оркановићу, као своме цару поклонимо, да му данак плаћамо, и да му од Србаља најбоље јунаке сваке године шаљемо, да за њ и за његова лажнога свеца православне земље освајају. И још нам поклисар његов каза, да цар његов долази с војском на Косово, да тамо дочека последњи наш одговор. Знаш, војводо, да смо на Сабору о Светоме Ђурђу први његов позив одбили. И знаш, војводо, како вас одмах онда световах и мољах и преклињах, како своје синове и браћу своју, да се одмах на војну спремате, јер не веровах клетвама поклисаревим да се војска у Дринопољу скупља, да пође преко мора у Караманију. Ено му је предња војска данас на Константинову. Не часи ни часа него зови сву своју властелу, нека се одмах скупи под твоје стегове, те је