крстити, јер напољу удари негде гром са страшном праском и трештањем, а киша се спусти као да је неко кабловима из црних облака лије.

„Ухвати нас ситна киша тек изађосмо из планине а на доглед нашем двору, те ми ободосмо коње! Него и опет добро покисосмо!“ говораше Боривој својој матери, пришав к руци свога деда. „Каква ти је то књига, дедо, у руци!“

„Књига је од нашег војводе Радича!“ рече старац. „Ево чекамо тврдоглавог попа Каритона да дође да нам је прочита. Ристиворе, шта ћеш ти овде? Не рекох ли ти да донесеш попа овамо? Камо ти га?“ питаше старац са све већом срдњом и зашкрипа зубима.

„Дедо,“ проговори Боривој питомо; „што си ти мене давао да учим књигу ако сваку која дође ваља да чита поп Каритон?! Зар не бих ја то могао да прочитам, кад је ти већ читати нећеш? А прочитаћу је и брже и боље и од патријарха Спиридона, а некамо ли од старога попа Каритона!“

„Што сам те давао на књигу?“ питаше старац више самог себе него друге око себе; „што сам те давао на књигу? Збиља и јесте, да не мораш кроз живот држати уза се каквог попа Каритона. А и што да не читаш? Мушка си глава, Орловић си, ево, синко,“ — рече старац отварајући писмо, „ево, синко, читај, у име Божје, књигу војводину!“

Госпођа Манда прошапута Ристивору да