II

Ристивор се као мало устезаше. Знао је добро да поп неће прекинути прекрштање обичнога домаћега вина у малвасију, и да није лако силом га из винских подрумова у горње дворане извести. Али не имађаше куда, па изиђе полагано и све као да се о нечему предомишља.

На срећу наиђе у ходнику на кнежевића Боривоја, који, тек што се вратио из планине по киши и сав мокар, хиташе да се јави своме деду и својој матери. Ристивор му у неколико речи исприча шта му је кнез заповедио. Млади кнежевић, који је волео бесног попа Каритона, као што га је сва дворска чељад волела, рече Ристивору да се врати с њиме у дворану, да види неће ли њему за руком поћи да старог кнеза за друго одреди.

Боривој је красан младић од петнаест година; очима и обликом подсећао је живо на своју матер; а својим вижљавим растом и својим покретима подсећао је, кажу, на свога покојнога витешког оца. Према своме деду имао је право страхопоштовање, не само што му је дед, него поглавито што је старац био један од ретких остатака од оних јунака, који су под Душаном ширили границе царства српског, а о којима је Боривој још од раног детињства слушао тако многе и тако дивне приче.

„О, хвала Богу и Мајци Божјој, дете моје, што стиже у двор пре овог чуда и покора напољу!“ говораше госпођа Манда, па се узе