отаче вино и меша у њ некакве траве и по мало меда. Час поји тропаре свецима, а час куне и људе и свеце. „Потеци, оче, потеци горе одмах, кнез те чека; има да се чита велика књига која ето стиже од војводе!“ Тако му рекох, и молих га да се пожури. Али се поп не да кренути. „Иди кажи кнезу, да ја ево сад претварам његово кисело вино у слатку малвасију. Не могу ја сад ово прекинути, нити се може после посао настављати. Преча је мени малвасија. Нек чекају и кнез и војвода!“ И ето не хте да дође!

Ражљути се силно стари кнез. Сав поцрвене, очи му севнуше гневно, па викну Ристивору:

„Иди му кажи да одмах овамо дође! Његова ће малвасија и од сада бити наш оцат, као и до сада увек што је било! Нека дође; ако неће, викни момке, вежите бесног попа па га донесите амо!“

Манда приђе к старцу да га умири: „Бабо, остави оца Каритина нека доврши што је почео; може бити сад ће боље подесити, но што му је до сад за руком полазило. А дај мени војводино писмо, да ти га ја прочитам!“

„Бог с тобом, снахо!“ рече старац сав пренеражен; — „како бих ја давао једној жени да ми чита војводино писмо?! Ристиворе, попа овамо! Или га доведи или га донеси!“