се мало поодмори; додај му вина и белих симита, нек се прихвати док не стигне вечера, па нам га доведи у трпезарију. А сад одмах пошљи по попа Каритона да овамо к мени дође, да нам војводино писмо прочита!“

Одједаред духну поветарац, влажан и хладан. Од запада ударише црни облаци па се брзо развијаху и застираху небо. Крупне капље дажде почеше падати па опет престадоше. Кнез и госпођа Манда оставише терасу па се склонише у једну повелику одају у којој беше већ тако мрачно, да наредише да се велике жуте воштанице у сребрним стојницима донесу.

Кад већ запалише свеће стари се кнез посади у једну велику столицу, држећи једнако у руци писмо војводино, које још не хте отварати. Манда оста стојећки пред старцем, брижно погледаше кроз уске прозоре на црне облаке које сад већ муње просецаху, и тешкаше се што јој сина нема. Старац погледаше к вратима и узе се срдити што му нема придворнога попа да војводино писмо прочита. Као обично кад је срдит узе шкргутати зубма, као да их оштри да некога њима живог коље.

Прошло је тако по доста времена док ето га Ристивор.

„Неће, господару, поп да дође!“ причаше он кнезу; — „ено га у винском подруму; скинуо мантију, засукао рукаве, на једном бурету разастро некакве стародревне листине, час при свећи нешто сриче у њима, час опет