Нити је чудо да тебе, снахо моја, овда и онда зле слутње обузимљу. И ако си млада, доста си бура у животу видела!“

У томе се отворише једна уска врата у зиду на који се тераса наслањала, Ристивор испаде, поклони се дубоко пред старцем, па рече:

„Дворанин војводе Радича, властелин Иван Порубовић од Дреновца!“

Млад човек, који гологлав следоваше Ристивору, смерно се поклони, дохвати се руком скута кнежева и прихвати десницу, коју му старац пружи, и целива је полагано и побожно као да је каква светиња,

„Добро нам дошао, млади властелине!“ рече кнез срдачно. „Како је војвода? Је ли му све здраво и мирно на дому?“

„Нека је слава богу, војвода је здраво и добро, а биће и боље ако Бог да! Спремао се да весело дочека прво чедо којим сад већ сваким даном очекује да га госпођа дарује, ако Бог да! А ето му стигоше за све нас весели гласи од Крушевца! Господар нас зове на Косово! Него ево ти, кнеже, књига од војводе која ће ти све по танко казати!“

„Нека је слава Богу!“ рече кнез побожно па се прекрсти; „нека је слава Богу на добрим гласима а у добри час!“

Млади властелин извади из једне свилене, лепо извезене, торбице по велико писмо и предаде га кнезу.

Прихватив писмо у своје руке стари се кнез окрете Ристивору: Синко води нашег милог госта у црвену кулу, нек