„Ристиворе! Ристиворе!“

Однекуд доле испод терасе испаде на мраморну авлију млад момак, красног лика, висок и лепо развијен.

„Ево мене, господару!“ викну он оздо, скиде калпак и поклони се.

„Ко стражари на кули?“ питаше стари кнез.

„Марјан!“ рече Ристивор.

„Јавља ли што клепа2“

„Вели: иде уз брдо право к вратницама некаки коњаник, сам, без пратилаца!“

„Потеци с момцима ка главним вратима, поздравите госта добродошлицом, па га доведите право к мени!“ заповедаше старац, и умах нестаде Ристивора.

Мандалена дохвати журно разбој од шимшира са довршеним везом, и хтеде се уклонити, али јој старац не даде, него заиска да види вез, посматраше га дуго и хваљаше га много.

Мало час па опет однекуд потмули тутањ у даљини.

„Све ми се чини да негде у даљини грми!“ рече тихо госпођа Манда своме свекру. „Боривој је с момцима одјахао у планину да огледају младог сокола, ког му Дубровачки трговци ономад дароваше. Волела бих да ми је дете већ овде у двору. — Не знам шта ми је, али ме ево данас већ неколико пута нека чудна страва подузимље!“

„Није чудо на оваквој мајини. Зар врапци да осећају кад бура долази а људи да не осећају?!