несрећа из срца исцеди, трепти надежда наша на Бога! Ето, у томе је сва разлика!“

Старац је непомично гледаше за неко време као да хоће да продре погледима кроз ону танку паучину, којом су јој речи њене сузе њене обвијале. Па онда, више као себи него њој говорећи, промрмља:

„Јадна снахо моја!... Да знам где је Станко, ишао бих да га везана дотерам, да пред тебе падне — или бих га заклао!“

Тек је старац преко усана превалио име „Станко“, а Манда једним кроком дође до њега сва бледа, пренеражена, уздрхтала. Клече поред њега, пољуби му десницу, па дубоко узбуђена, запињући језиком на свакој другој или трећој речи, говораше:

„Молим те, бабо, не помињи га! Имај милости према љуби сина твога! Не помињи име, које усне моје, од ових шеснаест година како сам у вашу кућу доведена, ни у сну прошаптале нису!“

И онда бризну плакати,

„Ма што ти је, дете моје?!“ питаше старац нежно, и покушаваше да је подигне.

У томе часу закуца сребрно клепало са највише куле на двору. Оба хрта скочише хитро па залајаше лавежом у коме беше нешто угушеног урликања. Њима се одазваше многобројни пси по разним крајевима двора. Врапци се ућуташе. Голубови слетеше сви у голубињак. У даљини се опет чуо тутањ као од грмљавине. Старац викну неколико пута: