седи на сниској клупи па пун сажаљивости гледа у Марију Магдалену, која, у бледоплавој хаљини пала беше на колена, да својом густом и дугом русом косом утире са ногу Исусових покајничке сузе, што се мешаху са скупоценим мирисима. Везиља гледаше дуго и дуго у русокосу и белолику Магдалену. Гледајући је срце јој се полагано растапаше у тугу; крупне њене очи напунише се сузама, које би затрептале на дугим трепавицама, па падале низ образе као крупан бисер. Одједанпут се отрже својим мислима, устаде на ноге, права и витка као јела. Прекрсти се побожно три пута, и три пута целива слику Исусову, а шапуташе тихо:

„Опрости ми, Господине! Мишљах више о слабоме срцу жене Магдалене, него о јакости твоје сажаљивости према нама грешнима!“

Старац прену иза сна и скочи живо на ноге. Загледа се за неколико тренутака у младу жену, па јој рече:

„Мандо, снахо моја, што ти је? Што сузе лијеш?

„Од радости, бабо, што ево, хвала Богу, доврших вез, мој прилог цркви, коју си ти саградио, окитио и обдарио!“

„Чудни сте створови Божји, ви жене!“ рече старац седајући опет на свој сто; „сузе лијете кад сте несрећне, сузе лијете кад сте срећне! У чему ли је разлика?!“

„У свакој сузи, коју срећа натопи, трепти захвалност наша Богу; у свакој сузи коју