Но и ово беше узалуд. Нигде Милана, па бар да му ко каже где га је синоћ видео последњи пут.

Где је год чича Панта ушао, свако га је запитао: „А како је могао Милан онако шта урадити“?

Чича Панта је само слегао раменима, велећи да не зна. Тако је чича Панта читав дан пропустио тражећи Милана — па све беше узалуд. Сутра дан је не само по свом селу тражио Милана, него и у оближња места је отишао, и распитивао за Милана. Кога је код чича Панта на путу срео, запитао би га: „Пријатељу! Ниси ли видео како дете од 10—11 година да је овим путем прошло“?

„Боме нисам“! беше одговор свију оних кога је чича Панта запиткивао. Тако тражећи и распитујући за Милана, чича Панта пропусти пуна три дана без успеха. Сад је чича Панта био у том уверењу,