Не чујаше се ништа друго до: пуцкање несташних ноћних зефира. Бледи месец је осветљавао мрачне путеве и закутке.

Милан — које од страха, а које што га је баш код те шуме ноћ ухватила — склони се у један оближњи издубљени храст. Ту седне, па се одмараше и промишљаваше о несретном случају, који се због његове лакомислености и несташности — догодио.

Целу ноћ је плакао и кајао се за своје несмислено и невино дело не могући ни ока свести. —

Док је Милан овде плакао и кајао се за своје лудо дело, дотле је његов отац код куће стражарио код врата и чекао Милана држећи у руци дренов прут с којим би Милану платио његово несташно дело.

Добривојеви другови су још оне вечери казали Милановом оцу како је Милан имао у шпагу напуњен