пиштољ из руке — дошла му је пред очи слика мртвог Добривоја. Он бејаше тврдо уверен да је Добривоја убио, па знајући шта ће из тог следити — науми да побегне далеко у свет, па да се у какву шуму сакрије, тврдо намеравши и зарекавши се, да се кући неће вратити жив. Путем бегајући и плачући, тукао се у прса и горко се кајао за свој несташлук.

Сад му изађоше пред очи и учитељеве речи: „Ко другоме копа јаму, сам ће у њу пасти“.

Тако бегајући — па све осврћући се на све стране да ли га ко не би спазио, стигне до неке храстове шуме која беше по дана хода удаљена од села. Баш се онда сунце смирило, а вече се примицало. Веселе птичице које су по вас дан весело цвркутале скакућућ са гране на грану — сад умукоше. Нема тишина је целом васионом завладала: