цркве звонило је мало звоно: тин! тан! тин! тан! знак да је сад време да се руча, па да се после ручка сваки уморан мало одмара.

После подне истог а дана тако-око 5—6 часова, дошло је неколико другова Добривојевих да се сњим мало позабављају. Отац Добривојев који беше отац строг али добар, чувши глас који дозиваше Добривоја рече Добривоју! „Добривоје, зар не чујеш како те Сима и Стева вичу да изађеш напоље? Ти се ваљда мене бојиш да ти не ускратим играње? Не! Не бој се синко!“ рече добри отац тако нежно, да је одмах устао са седала, па ухвативши Добривоја за руку, извео га на улицу и овако му рекао: „Зато што си ме твојим добрим владањем и учењем изненадио и обрадовао, дозвољавам ти да се играш са твојим друговима колико ти је воња, али немој да се ским свадиш, немој да учиниш коме