На дуд се још лакше попео, а кад се попео, онда је рекао у себи: „Док га не обрстим, нећу се сићи“! Милан је тако слатко јео црне дудине, да не би ни гужваре слађе јео да му је нана дала.

Кад је осетио да је сит, сиђе се полако доле.

Тек што се сишао доле, ал дотрчаше чувари чика Младенове баште: гаров и белов, на га сташе дрпати тако силно да се све разлегао глас Миланов који је: „помагајте“! викао. —

Већ су му цео горњи капут сав искидали били кад је чика Младен дотрчао са дреновцем да растера псе. Једва је и чика Младен избавио Милана, а да није на брзо дотрчао, све би му хаљине искидали пси.

„А шта ти ту радиш“? запита га чика Младен кушајући га као бајати не познаје га.

„До-до-дошао сам да-да-да ми