дана, права омара и жега, то Милан потражи хладовину, склони се у хлад и ту се одмараше неко време но не за дуго јер му није пријала. Стомак му је био празан, глад га је јако морила.

Освртао се и десно и лево не би ли спазио где год дудово дрво, али ни тога не беше, до саме липе.

Сад не имајући куд ни камо, гладан, уморан, охрабри се па пође кући. Ваш право вели српска пословица: „Глад и курјака из шуме истера“. —

Тек што је неколико хвати прешао, спази на своју велику радост дудово дрво у башти чика Младена.

Плод тога дуда беше црн и крупан.

„Баш као што ваља“! рече Милан радосно, па промеривши, плот како би га прескочити могао — пође у башту. Плот је прескочио без по муке, јер је сад био лак као срна.