Но њихов одлазак из школе упадао је сад свима у очи, а то је: што Добривој и Милан нису заједно отишли кући као обично. На лицу им се видео знак да се у нечем данас не слажу, јер се путем не гледаху као до сад. Ово се само на лицу Милановом могло приметити, који је потмуреним и намргођеним лицем ишао по сред пута повлачећи ногу за ногом и дижући прашину.

Добривој је напротив скакутао смешећи се од радости, показивао је својим друговима лепу књигу што је добио на испиту. Ко је год поред Добривоја прошао, свако је застао, па ако је знао читати, прочитао је наслов: „Ако будеш неваљао, сети се савета твог учитеља, па се по њима владај“ — па мало прогледавши дивно бојадисане слике из дечијег живота — похвалио би Добривоја и одлазио даље. —

Добривој се није могао журити