буде, тај ће добити од г. надзорника књигу са златним корицама“.

Ово је био најрадоснији глас не само за Добривоја, него и за сву децу која су са Добривојем заједно ишла, па су се почели натицати целе оне недеље, ко ће боље научити, само да што више и боље могу одговорити на испиту. Но све беше некојим ученицима узалуд, јер пословица вели: „У очи Божића прасе се не угоји“! Добривој је једва чекао да дође тај дан када ће г. надзорник њих испитивати. Целе недеље пред испитом понављао је Добривој своје лекције, а Милан место да је бар и сад нешто учио, он је бежао од школе, ишао у шуму, хватао птице, купао се у великим барима, од мајке је излагивао по неколико новчића за пропис па је за те новце куповао дувана и пушио са Пајом, млинарским сином, који беше још гори од Милана... итд.