онда је и чича Панта одвео свог несташка Милана. Но није га баш одвео, јер је чича Панта имао посла док је Милана са багрена стерао доле, те га онда одвукао онако подераног и уплаканог. Милан и Добривој беху једних година. Још оног дана када су се оба та дечака уписала за ђаке, заволели су се још већма и спријатељили се ма да беху различите нарави, Милан је мал’ не сваког дана ишао Добривоју да се играју. Где је Добривој био, ту је и Милан био; куд је Добривој ишао тамо је и Милан ишао.

Заједно су увек били у башти заливали цвеће, кидали џбунасту траву и коров, заједно су у школу ишли, заједно из школе кући долазили. Милан није могао без Добривоја бити. Ово Миланово и Добријево пријатељевање упадало је у очи не само суседима, него и свима сељанима и њиховим друговима и сви