у школу, а на углу стоји груда младих официра. Она још издалека пролази на другу страну куда јој није пут и кад дође настрам њих, они се сви смеју. Она се тада у себи љутила на њих и на случај што су је опазили. Чинило јој се да они кроз живот иду проводећи се и смејући се и да постоје зато да девојке на забавама имају лепе играче. Та она је била озбиљна и много је читала. Доцније су они гинули и чинили нечувена чуда од јунаштва. А она је и тада само читала. И дивила се њима. И мислила да се о живом човеку не сме никад дати дефинитиван неповољан суд. Живот некад воли да преокрене ствари.

Читала је руски као српски. Писањем пак није била задовољна. Желела је савремену реч. Један јој рођак једном рече да има пријатеља у Кијеву који је калуђер и учи Духовну Академију.

— Ако желиш да се дописујеш са њим, ја ћу му писати — предложи од срдачно.