познанство на томе и свршило. А писма је сагорела са свима својим хартијама једнога дана кад јој се учинило да црна госпа долази и по њу и да је време да остави овај свет. Хтела је и што мање трага да остави за собом. Доцније јој је било много жао.

То је било у оно доба младости кад је сву љубав из њенога срца имало сликарство и руска литература и кад је поред све своје искрене, али смешне, озбиљности и поред све своје истините али неразборите, интелигенције имала врло детињастих снова. Природа воли да се наруга човеку: кад смо најбољи, онда смо најглупљи.

Желела је да постане Виргинија Лобрен, и да иде у Русију да учи како ће помоћи овоме јадноме човечанству. Надала се да ће је држава послати у Минхен и желела да иде у Толстојеву отаџбину о своме трошку, то јест, без ичега. Међутим држава је није нигде послала, не што није имала талента — та слала је она и неталентиране — него млада девојка није умела лепо да