Он је њој одговарао:

»Кад говорите о вери, ви често нисте добри: нисте деликатни и чак сте мало пакосни. Ваш здрави разум није увек хладан. И ви сте тврдоглавији од мене. Ја верујем и не убеђујем вас, а ви одричете оно што не знате. Откуда ви можете тврдити да нема ништа после смрти? Откуда знате? Је ли вам то израчунала математика? Ваш разум вам каже. А мени моја душа и моја љубав кажу да има. Ви не верујете у тајну, а ја верујем. Док ви верујете у тајну лепоте, природе, песме, слике, у коју не верују незналице. А ако је ваш разум само недостатак једне уметничке жице, ако је непојимање једног дубљег питања, неосећање једне више тајне, ако сте и ви незналица у погледу вере? ... Кажите јесте ли увек били атеиста? Зар нисте веровали кад сте били дете?«

— О, јесам. — одговорила је она — веровала сам топло и дубоко. Волела сам цркву, звона, свеће, кадионице, иконе и попу који је лепо певао.