дубине која је у нама, онда се ми слажемо. Што ја не верујем то је да има један дио, највиши дух, једно свесно биће које прати наш живот, казни и награђује, шаље искушења и опрашта. Величине има, казне и испаштања има, награде има, али свести нема. Све то чини некад логична, а некад, страшно неправична природа којој јединој као несвесној сили мора човек без роптања да се покори. Ја апсолутно не верујем у живот после смрти.

А црквене песме? Више пута сам то осетила и о томе мислила. Пре неколико дана била сам на бденију и била сам без вере побожна. Не умем да вам објасним шта осећа и колико трепти која »уметничка« душа пред лепом црквеном песмом. Она ми као вама руско црквено сликарство не личи ни на какву другу песму у целоме свету. У њој је спојена историја и музика људске душе, нешто преисконско и нешто садашње што је увек живело и што ће живети у људским бићима, неко отимање од земаљског живота