И сад она живи и нема тих писама. И себи их је ускратила. Сећа их се. Много је заборавила. Сећа их се на руском у свој њиховој нежној звучности и чини јој се да не уме лепо на српски да их преведе.

»Соловей заливается, весна волнуетъ кроь, жить хочется, любить хочется ...«

Онда је осећала увреду од тих речи. После је и она искусила ту чежњу коју природа пре или после намеће чочеку, да му заслади или загорча живот. Она се осмехну. Могла је и она уздахом да је одагна и радом да је победи. Сад не жели више никакву срећу; постигла је равнотежу и задовољна је. Пре је жељела да иде у Русију; сад жели само топле пределе... Нема више намеру да спасава човечанство и задовољава се да посматра уметност природину. Пре је волела да сања, сад воли да се сећа.

»Ноћас сам много радно и био задовољан. Чинило ми се да сам достојан живота, и тако чисте душе, у освиту