Прошле су године. Њега више нико не жали. Заборавили су га зацело и пријатељи. Сада она често мисли на њега. Она није умела умрети и некако као да се споразумела са својом болешћу, те су обе попустиле.

Зашто је спалила његова писма? Бојала се да их неко не прочита и њихово пријатељство погрешно не разуме као љубав коју само нису хтели да признају као љубав. То би је, чинило јој се, увредило и после смрти.

Љубав! Она је знала тада и шта је љубав. Немир и јад и бура и бродолом срца. А ово је било нешто налик на све оно велико што су руски писци давали њеној души, можда не толико велико, али толико исто драго. Нека блага пријатност као лек њеној души, као умирење њеном немиру, као једна песма и као једна молитва коју је само њој слала велика и драга, побожна и поетска Русија. И ниједно писмо од његових није прочитала ни најбољој пријатељици која је знала све њене јаде.