осети велику тугу и нешто налик на грижу савести, на осећање кривице. Па ипак: она је тада била толико болесна и толико огорчена да му је више завидела што је умро, него што га је жалила.

Умро је, сиромах, од туберкулозе. Рођак јој је причао да су његов ујак владика и његова мати желели да му продуже живот и зато су га склонили у манастир и у мир. Владика га је слао на Крим и у Далмацију да се опорави и да види лепе земље које је желео да види. Рођак је правдао владикин услов који се њој чинио калуђерски и свиреп.

Сиромах младић, био је осуђен на смрт, а њој о својој болести никад није што више рекао. Његова мати је умрла мало пре њега. Добро је учинила.

Он је био у Београду октобра 1904. године, а умро је марта 1905. Зашто јој болестан никад није писао? А зашто она болесна никад није њему писала?