и познаника. Она није могла устати и одговорити. И тако све престаде и њој се учини да је душевно умрла. Како је била бунтовне природе, желела је да и физички умре. Међутим калуђер није писао. Не зна да ли је то довољно приметила, барем се не сећа да се у својој невољи забринула и о њему.
Била је огорчена на своју судбину. Њена болест је све више узимала маха. Рођак, који је често волео да се детињи и да се прави груб, говорио би
јој:
— Још болујеш, још ниси умрла. Шта ти мислиш? Докле ће овај народ око тебе да се мучи?
Тај рођак дође једног дана и рече јој, смешећи се:
—- А наш јеромонах из Русије умро.
— Шта ти је, човече? Какве су то шале? Но и глупости ваљда треба да имају границе!
— Озбиљно ти кажем.
А она није веровала. Тек после два дана убедила се да је истина. И она
