што воља може понети. Сувише се преморила. Четири летња месеца у Минхену пуном уметности, кише и пива, брзо су прохујали.

Вратила се баш за време прве Југословенске сликарске изложбе. Чула је од свога рођака да је калуђер из Русије долазио у Београд и тражио је, али нико није умео да га упути. Доцније је чула да је пре тога био у њеноме месту и долазно њеној кући, али је, разуме се, није нашао. Он се известио кад треба да се врати. Због изложбе она је остала у Београду десет дана више. Причали су јој да му је било врло жао што се нису видели. И њој је тада било врло жао. Судбина: преко писама се нашли, удаљени се зближили, а кад су били тако близу, у једноме месту, они су се размимоишли и нису се видели.

Он је отишао у Русију, а она се разболела од болести са боловима, од којих се живот омрзне. Неко време долазиле су карте и писма од пријатељица