је помишљала да ће можда доћи и до Минхена. Али је имала сувише посла, и пријатности и бола да много о њему мисли. Видела је, да се уметност не може освојити са четири месеца рада и грабила је да види и да научи колико је могућно.

Она је у Минхену нашла читаву малу руску колонију и чинило јој се као да је већ видела мало Русије. Упознала- се са студенткињама и студентима, уписала се за члана њихове библиотеке и са још двема Српкињама ушла у њихов »кружокь«.

Место да учи немачки, говорила је руски и спремала се да идуће године макар овако на четири месеца неизоставно оде у Петроград. Једна Московкиња ју је позивала у Москву и говорила: »Ако сте долазили у Русију, а нисте видели Москву, нисте видели Русију«. Студенти су говорили да је Петроград Париз, то јест, европска, а не руска варош. Она им је казала да то већ одавно и сама жели и питала за свога пријатеља калуђера из Кијева. Нико