труне: цвеће душе не вене, плодови њени не пропадају. лепота идеала не умире.

Поздравно сам Дњепар: осим њега овде нико не зна за вас ...«

»Ја вас често сумњичим — писала је она њему — и после сваке сумње, као да добијем неку племениту казну, ви се пењете све више лепоти плавих небеса«.

Његов одговор на то:

»Ко не верује у Бога, није чудо што сумња у људе. Ја у вас ни један једини пут нисам посумњао, па ипак после свакога писма, чак и после сваке ваше сумње, ви у мојим очима растете«.

Она њему:

»Да нећу да постанем висока као дрвеће у вашем манастирском врту? Ала се ми узајамно хвалимо! Пријатељу, то не ваља. Људи су тако склони да се разнеже према себи, а ми имамо друге претензије«.