њено писмо није ни добио и да је ово сасвим посебна тема. Њу је то врло занимало, јер је слично томе и сама мислила: руске иконе, руске слике светаца, то је уметност која не личи на црквену уметност ниједног другог народа: у ликовима њихових светаца и мученика има нешто прастара, мало дивље и дубоко нежно; то су људи којима се у очима види душа у којој живи Бог. Ах, један руски Јован Крститељ не личи нимало на саркастичног, девојачки лепог светог Јована од Леонарда до Бинчија, или на кога другог Јована кога хоћете уметника, баш и Мурила који је најприроднији. Руски светац је човек из библије са додатком чисто руске душе која је велики болни страх од зла, велика љубав за све који су у злу и велика преданост Богу, велика као екстаза.

Она се занела тим мислима тако да се чисто трже кад на крају писма нађе и ове речи:

»Ви се варате: само материјалне ствари се кваре, само земаљске јабуке