Пре неколико дана опазих на јабуци једну пегу. Загледах, — почела да труни, расекох, — пега иде до срца, окусих, - горка. Ја нисам сујеверна, него ми је јабука дала компарацију. Није ми добро у души. Имам неки страх, велики страх да се и у животу све исто мора да поквари и после неког времена да почне да трули. Не пише ми се, горко ми је у души. Међутим моје је срце пуно љубави за добро и лепо и хтела бих некога у драгој Русији да поздравим, некога достојног тога таласа »идеалне тежње«. Ни људе, ни вас не желим данас да поздравим. Ах, да: поздравите Дњепар ...

Писмо што је дошло после тога говорило је о руском црквеном сликарству са толико нежности и тако кротко да се морала осмехнути. Она је опазила да је он то нарочито изучавао, звао чак знанце у помоћ, да би јој могао дати што ново и њој занимљиво. Час је осећала да је ћутке признавао кривицу и, говорећи о другом, старао се да је поправи, час јој се чинило да