ружног, он би сакрио, овако се. у журби истрчао.

Па ипак није могла да му одговори. Прошао је месец дана. Тада доби једно кратко писмо: брине што се ућутала, пита да није слаба, да није нерасположена.

Одговорила је:

»Да, нерасположена сам. А кад једну ствар нећу да радим са вољом и са љубављу, нећу ни да је радим. Не чини ми више-задовољство ни у Русију да пишем.

Пре десетину дана десила ми се — тако да кажем, једна ситница и она је могла да утиче на мене. Имала сам једну јабуку, донела ми је једна слатка девојчица, моја сусетка. Та је јабука била румена и љупка као осмех тога детета. И тако је лепо мирисала. Чувала сам је као симбол лепоте и држала је на столу поред Пушкинове књиге и кодгод бих је погледао, у души би ми се разведрило и чинило ми се да осећам на своме лицу детињски безазлен осмех.