са њим. Ја сам се руковала и ни речи нисам казала. Он ме је зачуђено погледао и поцрвенео — свакако што га нисам пољубила у руку.

Мало сам се умирила тек кад смо се вратили истим путем који је сад био сасвим друкчији. Прво смо се пели уз црну густу шуму, а после силазили низ го камен и врлет, заштићени небом и звездама и вођени златном месечином.

Да, потпуна слобода, то је потпуна самоћа. Вечерас не могу да будем потпуно слободна. Напале ме мисли ретке и пакосне. Ах, мој пријатељ, калуђер из Русије, коме тако верујем на лепу реч, неће ваљда поцрвенити кад се будем руковала с њиме«.

Он је у своме писму изјавио сумњу у побожност српскога народа и развео тему по оној старој мудрости: кад не би било Бога, требало би га измислити. То је није доста занимало. »Но, па створили су га кад им је требало — мислила је она. — Сад долазе друге генерације које кажу: Кад би било Бога,