овај лепи Божји свет није нимало красан.

Била сам у једном манастиру. Кроз најлепши предео иде човек да стигне у ту прљаву јаму где се маже о Богу. Прво смо се пели каменитим путем који је изгледао да води у небо. Срели смо само једну змију и видели два орла. И сунце нас је пратило својим ватреним оком. Затим смо почели да силазимо с неба на земљу и између најгушћег дрвећа у прастарој шуми силазим уском стазом, која се вила као поток, у једну влажну котлину, у којој је манастир. О, што га нису подигли тамо горе у стењу на видику сунцу! Не, сакрили су га и од неба и од људи.

Био је сабор. Млади калуђер, за кога сам чула да прави оргије у манастиру и на Велики Петак печено прасе залива вином и Христову смрт слави световним песмама, стојао је међу својим стадом и пружао руку да му љубе. Како је све то гадно, не печење у пост, већ сва та одвратна лаж. Они који су ме довели, изненада ме упознаше