је нечега женскога и детињскога у тој души која је умела мишљу дубоко у живот да се удуби. Њена су писма, по женском обичају, била дугачка. Штоp су се више упознавали и његова су постајала све дужа. И увек им се чинило да нису све казали једно другом, и, пославши писмо, још су били жељни да пишу.

Прво су били опрезни, после искрени, и напослетку, поставши пријатељи, бивали су весели и духовити.

Питала га је:

»Зашто ме не похвалите? Зар не опажате како брзо напредујем у руском? И зашто ме никад не поправите ако грешим?«

Он јој је одговарао да она боље зна граматику од њега, да се он диви како Срби уче руски, и да му не замери што је не хвали због језика.

»Немам кад; језик је само средство и ја чак не опажам ваше лепо знање као што не опажам у књизи слова и речи, већ журим само за мишљу. Хвалим вас за друго што много више