То ни природа не тражи. Ако је био леп, то је доста; ако је лепо мирисао, још више...«.

Било је тада нечега суровог у њеном одрицању љубави и она се у души бунила против те претеране искрености. Међутим није могла одрицати лепоту тога што је написао.

Имала је обичај да на сваку реченицу одговори, само оно што не одобрава и што јој се не допада да прескочи ћутећи. Опазила је да је он постао осетљив на то. Она му није могла ништа пребацити; та сама га је изазвала, јер га је питала да ли је срећан:

»Ја не верујем и нисам срећна, али сам поносна. А ви, јесте ли ви бар срећни кад верујете?«

Није му могла пребацити што је био искрен и истинит, али му је својим ћутањем показивала шта не воли да чује. А он је, као паметно дете погледе, разумевао те опомене без речи. И она је осећала нежност према њему због тога и због његове нежности. Било