јој се да он њој хоће да каже све. и плашила се од тога.

»Седим у манастирској башти пуној цветалог воћа, и високог, зеленог дрвећа које највише волим, јер је најближе небу и личи ми на људе високога духа. Око мене зује пчеле, у даљини звоне звона, из капелице се чује песма молитве. Чини ми се да мирише и у природи и у мојој души. И ја осећам Бога који је нежна снага, који је најдубља поезија, који је највеће благо човечије душе. И срећан сам.

Истина понекад... . Мени је двадесет пета година. Славуј пева, пролеће ме заноси. хоће ми се живота, љубави....

Један уздах, и он, као ветар пролећне облаке, однесе смртне жеље којима не дам да буду снови. Не, ја нисам жртвовао слободу науци: ја сам жртвовао телесни живот слободи душе. Та ме мисао крепи и враћам се раду са више воље, као да хоћу да оправдам пред Богом и пред људима свој живот. Не мора сваки цвет донети плода.