и тражи опроштај, само осетила симпатију према њему. Он је писао:

»Истина понекад боли, но ја је и тада волим више, него лаж, Само ви се варате: ја не лажем ни себе, ни друге; ја верујем. Манастирски је живот леп, пун мира и поезије. Знам шта мислите: млад човек који може да ради за себе и за друге, беспосличи у манастиру и забавља се празним молиттвама у хладовини. Није тако. Манастир је одрицање од задовољстава, а не одрицање рада. Ја сам то одрицање примио поштено и искрено. Ако желите знати, могу вам испричати како сам дошао овде, То је моја мала историја коју казујем само људима које поштујем. Не знам на какве степене ви делите односе међу људима. Ја осећам за вас пријатељство. Ваша су писма мало опора, ви сте дивљи и горди, али је ваша душа честита и ваше тежње идеалне, Мислим да никад није неделикатно казати интимне ствари душе, кад су оне лепе, ономе ко је достојан да их чује и способан да их разуме.