да вас могу питати: шта мислите о мени и о моме позиву?«

»Гле, — помисли она — вернога кога се тиче мишљење безбожника!« Она му, и не сумњајући да је то можда грубо, одговори:

»Господине, ми нисмо пријатељи, ми нисмо чак довољно ни познаници, али ми питање ово као и свако, можете поставити само ако пристајете да на њега искрено одговорим. Мислим да има људи коју верују и могу да поштујем једну такву безазлену веру. Кад се пак интелигентан млад човек покалуђери, он ми изгледа сумњив и мислим да поред свога светога позива греши: или вара себе, или вара друге. Ја мислим да ви не верујете и не разумем зашто сте се покалуђерили«.

Није она тада нимало била деликатна, али барем није ми лагала. Разуме се, увредила га је. И пошто је осетила да је њено руско писмо отишло далеко и задало некоме непознатоме срцу бол, она је, место да му се оправда