гледао и горео од жеље да метнем своју главу на њена колена чију сам облину наслућивао под лаком хаљином и готово губио свест. У мени је било нешто злочиначко... Ја сам водио борбу с чулима, а она се усхићивала природом узвикујући: »I dearly love nature!« (Ја много волим природу), употребљујући прилог dearly, по американски. О да је знала да ћути, да не чујем њен говор! О да је знала да седи; да не видим њен ход! Од тога нисам осећао душевно узнемирење... Једном похитавши прозору, она ме додирну коленом, па и не извињујући се, исто као дете, она ме зваше да гледам живописне слике. Ја сам се од тога њеног додира изгубио... Прибрах се пре но што бих учинио какву лудост, брзо одох и стадох поред ње, пазећи да је не дотакнем. Пред нама се пружала долина као какво бескрајно зелено море, а од шумарака чиниле су се лађе. Даље се видело друго, плаво море. То је било дно неба које је давало потпуну илузију мора. Више њега била су два дугачка густа облака, и оба као да су по средини пуна злата, а около пуна чађи. И кад би се сасвим згуснили, из њих би пала златна и чађава киша; она златна разлила би се по средини плавога мора и личила би на какво жуто водено цвеће. Једна висока