би, можда, наше мајке; или, можда, не би разумевала. И ја ћутах.

Једнога дана позва ме на излет. Ја сам био изван себе од радости. »Сад је прилика да нам се односи измене«, мислио сам и радовао сам се. Али она је била на путу као у хотелу: природна, слободна: с мушким сапутницима разговара се као с пријатељима, са мном се понаша као с другарицом; а кад се ја једном занесох и хтедох да останем од воза, она ме ухвати за руку и узвуче ме у воз, па ми се смејаше. О кад би знала зашто сам био занесен! и да ме је додир њене руке доводио до безумља: да клекнем пред њу, да јој љубим руке, хаљину, и да јој говорим о најлуђим стварима, да је молим да ме не оставља, да живимо заједно као муж и жена... Али она ми је повраћала разум својим слободним понашањем. Мушки слободна, она је имала сва својства свога женскога пола: да се брине као мајка чак и за оне од којих је много млађа. Она се тога дана бринула за мене као за сина, да пажљиво силазим из воза, и да нешто не заборавим. Док је она седећи према мени гледала у дивне пределе једне земље што личи на башту обрађивану вековима и обрађену до савршенства, у зелене ливаде и горе и црвена села, у бело небо, дотле сам ја у њу