се чинило да сам понижен?... Да ли бих ја био онако тужан да смо се растали друкчије? Питања, питања, и само питања. На свако питање добијам небројено одговора и опет остајем без одговора... Како ћу да разумем туђа осећања, кад не разумем своја?...

Сваки је од нас један мали свет, и сваки је од нас једна велика загонетка.

И једнога дана Заборав ће пасти на све што сам у тој огромној вароши видео, на цркве и палате и на безбројне величанствене грађевине, које је Време оденуло у црну чађ а окитило зеленом маховином, Заборав ће пасти на све само не на жену коју сам ту срео. Она ће у моме памћењу остати за свагда. Моја свест ће је сачувати од свега споља, па и од онога што врши измене над сваким и свачим, од Времена. Њена црна коса вечито ће бити само прошарана седином, а њен стас остаће поносит и прав и кад јој на плећа спусте терет године. Увек ће јој се у говору чути тичја песма и у покретима видети игра валова...

...Сад свршавам песму и затварам очи... Ја данас понова преживљујем све што сам преживео пре годину дана; обнављам наше састанке и разговоре; чујем њено добро јутро и њено добро вече;