Пред вече, тога дана, ја се сетих њега, »човека«: он је ту, леп као бесмртни бог. Како сам га могао сравњивати с човеком, и то с недовршеним човеком. Овога је култура довршила, начинила га потпуним. И он ми дође мио: у њему ћу гледати њу... Па стрчах низ степенице, потрчах по приземљу, из собе у собу: у собу за одмор, у собу за ручање, у собу за писање, у собу за пушење, у собу за говорење, у собу за ћутање, у студио, у башту, свуд идох, али га нигде не беше. »Зацело је изишао у варош«. Кад се сви скупише, као обично, у соби за одмор, ја њега тражих — нема га. Чеках га, можда је кудгод даље отишао па ће се доцније вратити — не дочеках га. »Отишли су заједно!« пролете ми кроз главу мисао, и ја пожелех да их нађем и да их обоје убијем.