Седоше у такси, и он их однесе као циклон оставивши за собом пустош...

А ја одох у своју собу, отворих прозор и гледајући преко црвених кровова пут станице куда се она одвезла, пустих један очајан крик и гласно узвикнух. »Ја те волим!« као да би ме она чула; а за тим падох на постељу и заплаках...

Из собе не изиђох вас дуги дан: туговао сам за њом и писао њој писмо. Написах јој само две странице; али на те две мале стране метнуто је једно велико срце; у тим ситним словима осећала се једна крупна љубав. Ја јој нисам писао да бих јој говорио о љубави, већ да бих јој казао свој бол што се променила, да бих је питао: зашто се променила... Срце, љубав! — где да јој пошаљем писмо с толиким благом?... Она је отишла на континенат Европе: где да је нађем?... Послах јој га у једну од Савезних Држава Америчких, у Масачусец, њеној кући, не бојећи се да ће га читати њен муж: ти тамошњи из Новога Света брачни парови поштују један другом слободу. Али да га и отвори, он ће у писму своје жене наћи једно узвишено осећање... И зар је његова жена крива што је неко воли?

И сутра-дан, после предаје писма на пошту, мени би лакше. Али у приземљу се не задржах, да не гледам пустош...