увијена ова црна варош. Она зазвони и у собу уђе Швајцарац. Она поручи »такси« а ја последњи пут чух тичју песму, њен говор, који ми је сад узбудио душу... А кад пође, последњи пут видех игру валова, њене покрете, од којих ми је сад задрхтала душа... Био сам се спремио да је питам: зашто се променила; а кад је видех, то ми се учини лудо, као кад би питао сунце: зашто је јуче изгрејало ко подне, а данас изгледа да неће ни изгрејати. Сваки је од нас један мали свет и сваки је од нас једна велика загонетка.

Чу се пиштаљка нашега Швајцарца. Колико сам јутара ту пиштаљку чуо и остајао равнодушан. А ово јутро!... Он, млад и крупан, гологлав, на раскрсници дува у њу као аутомат, зовући за Американку »такси«, и мислећи на нешто десето; а мени је то танко пиштање парало срце. »О ако отиде без збогом!« То није била једна мисао него једно осећање. Али оне — рекоше ми збогом. »Ја сам тужан«, рекох ја. — Зашто бисте били?« рече она... И то њено збогом бејаше читава песма... Њено добро јутро, њено добро вече и њено збогом, то су три песме лепше од свих песама које сам ја икада чуо. Последња је најискренија, јер ми је изазвала сузе...