који су тек почели да зру. Њена косица мењала је боју као небо, као море и као душа. Она ми се готово попе на колена, и пољубивши ме у лице једним дугим топлим пољупцем брзо рече: »Збогом, пријатељу... Данас је субота«. Ја се од тих речи тргох. О ако она понови и ове Нелине речи као оне ономадашње! И пожелех да сам јак као »човек«, да су ми живци као челик, железо. Ја пољубих девојчицу страсно да јој поцрвене обрашчићи и погледах у Американку: она поцрвене како ниједан пут дотле и учини ми се неисказано тужна. »Она воли ову црну варош!« синуше ми кроз свест речи као кроз облак муње. Девојчица одскакута, а ја је не испратих, јер немадох моћи да устанем.

Американка! И с овом озбиљношћу и тугом она је била искрена као дете. Јер кад би умела да се претвара, она не би била онаква. Овакве једном морају бити све жене и људи. О како ће тада бити леп свет! Како ће се милити живот!... »Искреност је непоквареност, здравље душе«. Овај афоризам није ми пао на памет онда, но сада. После пола часа, она је била у дугачком суром путничком мантилу и шеширу од панаме који јој је крио више од половину лица, а дуг плавичаст вео личио је на маглу у коју је још била