Најпосле устадох; она не подиже главу да јој кажем лаку ноћ.

»Дакле она је у мени волела онога чулног човека, овога духовног не воли«, шаптао сам ја ушавши у своју собу. Али да је покушала, на милион начина да ме начини онаквим какав см био, не би могла. Она је опет имала и лице и очи и уста, али не да то ја љубим устима. Од једног физичког додира с њом ја бих чини ми се издахнуо. Она је сад била виша од мене, виша од сваког земаљског бића. Онај лаки мирис с њене хаљине утицао ми је сад на душу. У оном малом симпатичном хотелу осећао сам сад присуство Бога више него у старој катедрали. »Она је жена какве једном морају бити све жене. Кад буду све искрене као деца и слободне као људи у њима човек неће гледати своју женку него свога друга. Како ће се бити срећно кад нестане лажнога стида! Жене ће нас пречистити, препородити. Васпитачице ће нам бити друкчије, боље, и ми ћемо бити друкчији, бољи«. Ја сам овако много доцније мислио онда нисам умео ништа мислити. Био сам тужан, неисказано тужан.

VI.

Зарекао сам се да у суботу не сиђем у приземље до само подне, а ја сам сишао пре девет часова. Сишао сам за читав