па ипак каква разлика! Обоје пишемо, не проговарамо, не гледамо се и ако седимо једно према другом. Мени се чини да она зна како сам је замишљао с човеком и зато нисам смео да је питам зашто је у студиу била онаква, зашто је истргла своју руку из моје руке. А она?... зашто ме она није гледала, зашто је љута?

Али она није била љута него озбиљна. Једна ледена крута озбиљност била је на њеном лицу. Сасвим друга! Нити сам ја исти нити је она иста. Ја сам сад дух, она загонетка. У сваком човеку има по два човека, по три... Моје боље, више ја устало је из мртвих кад сам се приближио овој необичној жени, жени-девојци, детету.

Па ипак, то је она, само у другој нианси, у другој боји. Море, час је плаво час зелено, сад је као опал, после као смарагд, најпосле се прелива у све на свету боје, и свака боја у ове ниансе, и ипак је увек — море.

Дуго смо седели једно према другом пишући. Ја сам само писао њено име, које не знам... »Госпођа Дим, Госпођа Магла«: нешто непровидно, нешто што ишчезава остављајући у нама нешто загонетно...